Emotivna priča o baki
U svetu TikToka poznata je kao Gia, ali iza tog nadimka krije se emotivna i iskrena priča.Ana Nikolić, TikTokerka koja je osvojila publiku autentičnim sadržajem i iskrenim emocijama, prvi put je otvoreno govorila o svom detinjstvu, posebnoj vezi sa bakom i bolnom praznini koju je ostavila njena smrt.Zahvalnost, ljubav, snaga
U intimnom razgovoru, Gia je za naš portal podelila uspomene koje su je oblikovale, i otkriva kako je baka bila njen najveći oslonac, ali i kako danas nosi tu tugu u sebi – sa zahvalnošću, ljubavlju i snagom.
Foto: Privatna arhiva
Kako pamtiš svoje detinjstvo i šta je ono prvo što ti padne na pamet kad pomisliš na te dane?"Prvo što mi padne na pamet jeste da sam se osećala čudno. Nisam bila kao sva ostala deca. Nisam bila povučeno dete. Uklapala sam se svuda. Ali i dalje je bilo nešto čudno u meni. Tada nisam znala šta je to. Osećala sam ljude. Osećala sam raspoloženja drugih ljudi, a da mi ništa ne kažu. Hipersenzitivna osoba. Empata. Upijala sam tuđe energije odmalena. U isto vreme sam bila buntovna i veoma stidljiva. Osetila bih kada me neki nastavnik šikanira bez razloga, i to bi budilo u meni neki prkos, bunt. Što se emocija tiče, nikad nisam umela da ih pokažem. Samo jednoj osobi. To je moja prijateljica koju znam otkad znam za sebe. Bile smo srećne, provodile svaki dan zajedno. Ona ima posebno mesto u mom srcu zauvek. A što se tiče porodice… Imala sam lepo, skromno, normalno detinjstvo. Sećam se da mi je tata kupio knjigu „Hajdi“, bila sam jako srećna tada. Baka mi je kupila žuti atlas za decu. Čuvam ga i dan-danas. Nakon toga sam od mame dobila pravi atlas. Ali sa tatom sam svaki dan učila geografiju, i to mi je bio omiljeni deo dana. Matematika – ne!" - kaže Ana i dodaje:"A da... Jako bitno – sećam se da sam u drugom razredu osnovne škole slušala Zdravka Čolića. Tada su bile one male kasete. Obožavala sam njegove pesme! Slušala sam i Bilija Ajdola i Sex Pistolse. Krala sam tati CD-ove. To je bilo kasnije, kad su kasete izašle iz mode. Moji su se razveli kad smo bile male. A da, i mnogo sam volela da idem u baštu sa bakom i dekom. Sadili smo luk, ja sam imala svoju malu motiku, a baka veliku. Kad bismo išle do bašte, samo nas dve, baka mi je uvek pevala pesmu „Ako umram, il’ zaginam“, makedonska pesma, i rekla mi je da je upamtim. Bila sam premala da bih shvatila zašto. Tada sam mislila da su reči strašne jer se pominje smrt, ali da baka prelepo peva. Zaista je prelepo pevala, ali retko je ko mogao da je čuje. P. S. Sada razumem zašto mi je rekla da dobro upamtim tu pesmu".
Kažeš da ti je baka bila sve – šta te je najviše naučila i kako je to oblikovalo tvoju ličnost danas?"Baka me je naučila da se ne bojim nikoga i ničega. Naučila me je da uvek branim porodicu, čak i ako su krivi. A kad dođemo kući – da im "očitam bukvicu". Tako je ona postupala. Branila nas je od svega i svih, iako smo bile krive, ali kad dođemo kući... :) Bežanje :) Nažalost, nisam naučila da kuvam. Žao mi je zbog toga. Ona je kuvala najbolje, ali ja to nekako nikad nisam volela. Ali zbog nje – naučiću da kuvam. Uvek me je kritikovala što dugo spavam. Govorila je da ću prespavati život. Ima tu puno anegdota. Bila je jako zanimljiva. Ali umela je da bude i stroga. Ništa nisam mogla da sakrijem od nje. Trebalo je da bude detektiv. Dovoljno je bilo da me pogleda i odmah je znala u kakvom sam raspoloženju, o čemu razmišljam, ili šta smišljam. :) Onda sedne i kaže: „PRIČAJ – GDE GORI?“Koji su neki mali rituali koje ste imale zajedno, nešto što ti je i danas ostalo u srcu?"Išle smo svako veče do prodavnice da mi kupi Smoki, Prolom vodu i čokoladu. A onda bismo napravile jedan krug. Mala šetnja uz razgovor. Pričale smo o svemu. Kod nas tabu tema nije postojala. Ja sam njoj sve govorila o sebi. Sve je znala. Ništa nisam krila od nje.Išle smo redovno u kafić, uvek je pila sok od breskve. Uvek je bila „od akcije“. Kad mi dođe društvo, sedela bi s nama i ćaskala kao da ima 20 godina,"Da li možeš u par rečenica da nam kažeš kakva je bila tvoja baka? Po čemu je bila posebna?"Ah… Ne znam da li bih mogla da je opišem rečima. Snažna, sposobna, najhrabrija žena. Stroga kad treba, nežna kad zatreba. Pravi zaštitnik. Vredna. Predana. Odana. Nikada nije bila kukavica. Uvek sam se pitala odakle joj tolika snaga! Od čega je napravljena – carica".Da li pamtiš neki poseban savet koji ti je dala? "Rekla mi je: da se ne udam za lepog muškarca – jer lep muškarac nikad neće biti samo moj."
Šta ti je najteže palo nakon selidbe - nova sredina ili razdvojenost od nje?"Razdvojenost od nje mi je jako teško pala jer sam 25 godina živela s njom. Soba do sobe. Ulazila bi mi sto puta dnevno. Volela sam to. Dođe na pet minuta i izađe" - kaže Gia kroz osmeh i dodaje: "Ali sam se, isto tako, radovala jer idem u Nemačku kod tate. Nismo došle ovde nespremne – tata je sve pripremio za naš dolazak. Obezbedio nam je sve. On je najbolji tata na svetu. Imam istetovirano njegovo ime. Ovde nam je super. Lepo nam je. Živimo lagodno, što u Srbiji nismo mogle. Volim Srbiju najviše, ali za sada mi je u Minhenu – ODLIČNO"Možeš li da podeliš trenutak kada si saznala za bakinu bolest? Kako si se nosila s tim, pogotovo što nisi bila fizički blizu?"To je najteži trenutak u mom životu. Tata je otišao u Srbiju da baku odvede u privatnu kliniku, jer su je godinu dana na državnom zdravstvu samo slali tamo-amo. Jasno je sve. Baku su operisali u Euromediku. Mi u Nemačkoj dobijamo informacije od bake da je imala dva kamena u žučnom kanalu koja su odstranjena. Mislili smo – to je to. Super. Međutim, biopsija se čekala desetak dana. Bila sam na poslu. Pozvao me je tata i rekao da baba ima rak. Rekao je da je ona htela to da sakrije od nas, ali on nije želeo da nas laže. I to je bila najispravnija odluka. Bolest ne treba da se krije. Ali ona, lavica, nije mislila na sebe nego na nas. Da nas ne sekira. Zamislite vi koliko treba biti jak i hrabar za tako nešto! Meni se tada svet srušio. Počela sam, naravno, da plačem. Rak žučnog kanala sa metastazama na limfnim žlezdama. Guglam, tražim. Najređi i najagresivniji rak. Tu počinje agonija za sve nas, koja traje godinu dana. A ona… Ona pred nama nijednog trenutka nije pokazala strah, samo da se mi ne bismo osećali loše."
Da li vas je dirnula ispovest poznate TikTokerke Gie o njenoj baki?
Na koji način i danas neguješ uspomenu na nju – da li postoji nešto što radiš samo zbog nje?"Još uvek nisam u potpunosti svesna da je nema. Ali radim, trudim se da funkcionišem normalno, jer znam da bi bila ljuta kada bi me videla melanholičnu. Tata nam kuva, donosi kafu u krevet, izvlači nas iz kreveta da idemo u šetnju po Minhenu. Mislim da me tata drži da ne klonem duhom. On je pozitivan. Kao da je naših godina. Zapravo, sličan je baki. :) Dobro se držimo. Gubitak boli i uvek će boleti, ali život ide dalje. Zbog nje ću biti bolji čovek ubuduće i više ću raditi na sebi".Kada bi mogla da joj kažeš jednu stvar sada, šta bi to bilo?"Volim te. Nikada jedna drugoj nismo rekle „volim te“. Nismo ni morale. Pogledom smo se razumele. Znala je da je bila najvoljenija. Ali... trebala sam da joj kažem to čuveno „volim te“. Mada, kao što sam rekla na početku intervjua... ne umem baš sa emocijama, zvučalo mi je previše patetično. A i moje neizrečeno „volim te“ bilo je sto puta jače od nečijeg hiljadu puta izgovorenog „volim te“. A da... da sam joj poslednjih dana rekla da je volim, ukapirala bi da znam da umire, a sigurna sam da se svim silama trudila da sakrije da umire. Pogotovo od mene. Znala je koliko sam slaba na nju. Ali, poruka za sve ljude... Molim vas, koliko god da neko zna da ga volite – recite mu. Ja lično mislim da je to patetično, a zapravo nije. Sasvim je normalno reći: „Hej, volim te!“ - zaključila je Ana na kraju našeg razgovora.
