Anica Dobra skromna i realna

Međutim, ovakva tvrdnja smo je donekle tačna - ona jeste beskrajno simpatična, ali nadasve komplikovana. Naime, jedna je od retkih zvezda koja u javnosti istupa samo tokom sopstvenih premijera, daje intervjue kada ima šta da kaže i slika se tek kada svako sazvežđe u univerzumu zauzme određenu poziciju.
 
Zašto jednostavno kad može komplikovano nije moto po kojem živi, ali jeste moto koji je, rekao bi onaj koji je površno poznaje, veoma često opisuje. Uvek strahuje da je medijima ima previše, da nema povoda za javni razgovor i da će dosaditi publici čak i ako se u medijima pojavljuje svake prestupne godine.
 
- Ovo je jedan intervju dat bez povoda - započinje glumica. - U razgovorima sa novinarima nema ničega što bi me plašilo, pre mislim da bi konzumente štampe uplašilo da me stalno viđaju i čitaju o meni. Nikome nije potrebno da se u novinama suočava sa mojim razmišljanjima, a zamislite tako stalno i redovno. Uh, to bi bilo naporno i dosadno. Ipak je to privilegija samo mojih prijatelja. (Smeh) Elem, baš zato što sam uglavnom uvek tako razmišljala, između medija i mene postojala je nekakva pristojna ravnoteža. Koliko sam se ja interesovala za njih, toliko su se interesovali i oni za mene. I svima dobro. Nije loše ne uzimati sebe uvek za ozbiljno - dodaje Anica koja je sa svojim kolegama u odlučnim odnosima i o svima ima samo reči hvale, a oni sočni tračevi i pikanterije sa snimanja zauvek će ostati skriveni u njenom sećanju. Inače, uvek ističe kako joj je, kada je reč o radu na predstavi, najvažnije dok sa kolegama sedi za stolom i dogovara se oko detalja važnih za trenutak kad stanu na daske koje život znače. Ti razgovori, rasprave i sama energija koja se tu emituje, upravo su ono što je pokreće u poslu.
 
- Za mene je postojanost jaka kategorija. I dalje ne mogu da tvrdim gde ću biti za pet ili deset godina, ali sebi mogu da poželim kontinuitet, inspiraciju, pamet i snagu da sve sprovedem u delo. Nisam sigurna da su usponi u ovom poslu nužnost, nešto što predstavlja vrhunac, a da su padovi sinonim za neuspeh, pre bih rekla da se pri radu na svakoj ulozi doživi i prožme i jedno i drugo, nekada zapravo u istom trenutku. Radimo sa emocijama, upućeni smo jedni na druge i samo jedna uzlazna ili samo jedna silazna linija bile bi ravne dosadi!

A zašto bi bili teško reći ne? Teže je na primer prihvatiti ulogu, uhvatiti se u koštac i probati da je odradiš kao da je prva i poslednja, nego, zamislite, davati intervju i objašnjavati šta je glumac hteo da kaže - opisuje umetnica s osmehom.



Njena česta odsustva od kuće zbog snimanja filmova u Nemačkoj, gde je podjednako popularna baš kao i u Srbiji, priuštila su joj mogućnost da ceni odmor i trenutke gluvarenja među svoja četiri zida.
 
- Veoma sam srećna kada čitav dan ne moram da izađem iz kuće i ne moram ništa da radim. To mi je omiljena zabava u zimskom periodu. Ipak, trudim se da ne budem toliko asocijalna koliko u svojoj biti jesam - kaže Dobra otkrivajući i to da bi danima bila u stanju samo da sedi na obali mora i da gleda u pučinu. Da pusti misli da odlutaju, da se ne opterećuje nikakvim druženjima, niti da vreme skraćuje čitajući neko književno delo ili novi scenario. Mada to voli, ipak su takvi trenuci veoma retki, jer ona je sa druge strane i žena ispunjena energijom koja poput uragana osvaja sve pred sobom i tera na razgovor, smeh i druženje.
 
- Ljubav je najveći pokretač i motivacija za realizovanje bilo koje ideje. A postoje razne vrste ljubavi: ljubav prema poslu, čoveku, porodici i samoj ideji. Blagosloveni su ljudi koji su je doživeli, kako oni koji je dobijaju, tako i oni koji je daju. Ona je moj smisao i bez nje bih uvenula poput cveta. Ljubav je suština - priča Anica koja, kada je u Beogradu, uglavnom vreme provodi na Dorćolu gde je rođena, odrasla i gde i danas živi. Međutim, malo je njenih komšija koje, kad dođu kući, sa svojim ukućanima podele utisak kako su videli Anicu Dobru dok ide u prodavnicu. Razlog za to nije činjenica da ona ne obavlja aktivnosti karakteristične za bilo koju ženu, već činjenica da ju je nemoguće prepoznati. Kada bi se neko zagledao u devojčicu, kako najčešće slučajnom prolazniku naoko izgleda, mogao bi ispod kačketa, duge plave kose i visoko podignutog okovratnika jakne da ugleda prepoznatljivo lice.



- Spadam među one glumce, a to je mislim većina, koji se dobro osećaju dok rade svoj posao, dakle, koji dožive sreću kad dobiju dobru poslovnu ponudu, a ne kad po završenom poslu izađu na crveni tepih. Ovo prvo za mene predstavlja energiju, ubrzanje, a ovo drugo je kraj te kreativnosti. Drugo, u vremenu u kojem mediji favorizuju i trač i neukus kao vrednost, zašto biti stalni eksponat te izložbe? Zar nije lepše i zdravije dozirati ta javna pojavljivanja. Onda ona bar dobiju na važnosti i asociraju na radost - sigurna je u svoj stav glumica koja će 3. juna ove godine napuniti četrdeset devet godina. Malo je onih koji bi joj dali i četrdeset, ali Anica za svoj izgled ne treba da zahvali samo genetici. Možda je tajna u tome što ne pije, ne puši, ne drogira se...
 
- Duško Kovačević je u svom komadu Sveti Georgije ubiva aždahu napisao jednu od mnogih genijalnih rečenica koja glasi: Lako mi je biti dobar, kada mi ništa drugo ne preostaje, pa je to mojim kolegama i meni ponekad izgovor ili opravdanje za nešto što dobro ili loše odradimo - kaže Anica.
 
Jednostavno, bez obzira na brojne uloge urbanih, divljih i pomalo problematičnih devojaka koje je odigrala, privatno, Anica Dobra nije poročna. Ono što su za nju vezivali, što je bilo i ostalo do danas, jeste tvrdnja mnogih da je Anica seks bomba našeg glumišta.



- Seks bomba je spolja, ljubav je unutra. U ovim godina ne mogu za sebe da kažem tako nešto. Činjenica je to što žene stare onako kakve su iznutra. Tvrdim da se radujem svemu što dolazi. Skromnost ne priznajem ni kao vrlinu, niti je podvodim pod manu, već je to osobina. Ne smatram da sam skromna, već da sam surovo realna i da imam osećaj za meru. Ali, lako bih znala da se naviknem na bolje, bogatije i opuštenije - kaže Anica.
 
Pozitivna količina lucidnosti je njeno prirodno stanje. Zarazno se smeje, blesavo gleda na svet oko sebe i širi radost na sve strane. Veruje u bajke i u nemoguće, u dobro i loše, u crno i belo, u uvek i nikad, ali i u sve ili ništa.
- Blago meni što znam šta me čini srećnom i čemu bih da težim. Sebi želim da mi prođe ta taktika. Međutim, da li vodim život, ili on vodi mene, ne znam. Živeti po striktnim životnim načelima deluje mi kruto i rigidno. Nisam sigurna da je to pravi put. Pitajte me za deceniju, dve ponovo, možda bude mudrog odgovora, naravno ako još budem umela da plivam u javnom životu - ističe glumica koja je, povrh svega, tako svojeglava i nasmejana, žena trenutka i glumica za nezaborav. Sa svim svojim vrlinama i manama, činjenici da stvarno jeste zvezda, ponaša se obično i trudi se da živi kao normalan svet. Pomalo lenja, ali nadasve odgovorna, ona je osoba od reči koja živi po sopstvenim načelima. A za tri decenije rada doprinela je kako srpskoj tako i nemačkoj kinematografiji i svoje ime zlatnim slovima izvezla u svest publike koja je obožava.
 


Kao glumica, Anica Dobra je debitovala 1985. godine u kratkometražnom filmu Pera Panker, a prvu značajniju nagradu dobila je dve godine kasnije za kultno ostvarenje Već viđeno na Filmskom festival u Puli. Pred sam kraj osamdesetih, glumačku karijeru potvrdila je ulogom pevačice u filmu Balkan ekspres i tinejdžerke u filmu Kako je propao rokenrol. Ipak, njena rola koja je sijala u punom sjaju tokom turobnih devedesetih godina bila je ona koju je dočarala u ostvarenju Darka Bajića Crni Bombarder, a potom i ona u filmu Gorana Markovića Tito i ja. U skorijoj prošlosti na domaćim platnima briljirala je u ostvarenjima Žena sa slomljenim nosem, Klopka i Pogled s prozora. U dosadašnjoj karijeri snimila je oko osamdeset filmova na maternjem i nemačkom jeziku, a dala je veliki doprinos pozorišnoj umetnosti u Ateljeu 212 i u Zvezdara teatru.

Možda Anica tretman veće zvezde ipak dobija u Nemačkoj. Ona je tamo glumica prve klase kojoj tamošnji mediji priželjkuju Oskara. U njihovim filmovima prvi put je zaigrala 1990. godine, a do sada je snimila na desetine uspešnih i nagrađivanih ostvarenja. Njeni intervjui i fotografije krase naslovne strane vodećih nemačkih časopisa, a često je smatraju svojom glumicom. Hvale njen izgovor nemačkog, a i reditelji joj dodeljuju uloge u komedijama za koje kritika kaže da je takve likove najteže dočarati na stranom jeziku. Naravno, svi su veoma naklonjeni i njenom neosporno privlačnom fizičkom izgledu.

Mnoge poštovaoce glumice Anice Dobre zbunjivala je priča o njenom poreklu. Jedni su tvrdili da je Nemica, drugi da je Slovenka, ali ništa od toga nije tačno. Naime, Anica je Srpkinja rođena u Beogradu, ali je od svoje četrnaeste do osamnaeste godine živela u Nemačkoj gde je zavolela i njihov jezik. Međutim, njeni su poreklom iz Vojvodine, a dosta ljudi pravoslavne veroispovesti sa prezimenom Dobra živi u Rumuniji, zbog čega stranci često pomisle da i ona potiče iz te zemlje.



Izvor: Puls