Hasan Dudić: Padalo mi je na pamet da se ubijem

"Život me je poslednjih godina šibao neverovatno. Imao sam udes, razboleo se, razveo se, imam dugove... Veoma je teško kada vam najbliži prijatelji nisu tu, samo da vas pitaju kako ste i da li vam nešto treba."

Hasan spominje ljude koji su ga najviše razočarali:
"Prvo, bivša žena, kojoj sam dušu i život dao. Nije pitala da li mi nešto treba. U neverici sam koliko se ljudi promene. Naučio sam je životu, otvorio joj salon u Šapcu, celog života pružao sve što je želela i sada, kada je meni teško, ona mi je okrenula leđa. Mislio sam da je žena bez greške, anđeo, svu moju ljubav je imala, a ona je meni rekla da biram između nje i sina."

Na pitanje kakav je bio njegovo odgovor, Dudić kaže:
"Šta da joj kažem? Pa to je i njen sin. Ona ga je isto odgajila i Miki (sin Hasana Dudića i Zlate Petrović) je zvao mama. Pa kako ja mom sinu da ne pomognem kada mu je potrebno? Njega su zli ljudi, Zlatini kumovi inače, uvukli u kocku i bitno je da je shvatio svoju grešku."

Nastavlja priču o dugovima svog sina i o tome da li ih je sve vratio:
"Ma kakvi. Zlata i ja ćemo dug vratiti do poslednjeg dinara, ali ne možemo odjednom. Evo, sad treba da se proda ta kuća u Šapcu u kojoj sam živeo sa ženom i uskoro ćemo rešiti sve muke. Ti momci kojima je on uzimao pare su stvarno ispali fer. Ja sam im objasnio da nemam da im vratim sve odjednom i oni me razumeju. Pa kako njima da dam pare kada nemam ni za lekove?!"

Jeste li ste nekada došli u situaciju da nemate dinara u džepu?
- Kako da nisam! Desilo se da sam sedeo za stolom, a da nemam hleba da jedem. Nikada se ne bih šlepao uz nekoga kada nemam dinara u džepu. Ja sam borac!

Da li vam je padalo na pamet da dignete ruku na sebe?
- Padalo mi je na pamet svašta, pa i da se ubijem... Ali, onda kažem sebi: „Bori se! Život je ring!“
Imam sina i unučice za koje moram da živim. To je moja najveća sreća!

Od čega živite?
- Imam invalidsku penziju od 19.000 dinara, a troškovi su mnogo veći. Samo 200 evra moram svaki mesec da dam za lekove, a i nemam krov nad glavom. Živim u hotelu i za to mi treba oko 18.000 mesečno, a gde je novac koji mi treba za život. Kada bi mi bili isplaćeni hitovi koje sam svih ovih godina imao, ne bih se bunio. „Sokoj“ mi je dao 8.000 dinara za sve moje pesme! To je sramota!

Je li vam isplaćen honorar koji ste zaradili u „Farmi“?
- Naravno! I to odmah! Televiziji „Pink“ sam zahvalan. Oni su me vratili na estradu i sada da me neko pozove, odmah bih otišao, jer sam emotivac i znam da me narod voli. Ja bih pobedio i na farmi, ali sam morao da odem zbog zdravstvenih problema. Naravno da bih Zlatu i Peju pobedio u baražu… Ja sam njih pobedio i ovako i onako u životu, a ne u jednom rijalitiju.

Da li vam je Zlata pomogla u ovim teškim trenucima?
- Ne, nije. Ima i ona briga, ali nije bila uz mene ni ona, kao ni druga bivša žena.

Planirate li da ponovo zapevate?
- Nažalost, bolest me poslednjih godina sprečavala da pevam, ali nikada neću odustati. Planiram da se uskoro pojavim na jednom festivalu. Ne uzimam ja pare kao neki kvazipevači u Beogradu.

Na koga mislite?
- Znaju svi dobro na koga ja mislim. Mi širimo ruke svima, a motka bi trebalo da radi… Nekada su pevali protiv Srbije, a sada kao pune „Arenu“ i zarađuju ovde. A naši pevači kada odu u Hrvatsku ili Bosnu, odmah ih hapse. Oni preko leševa gaze da bi bili na televiziji, to je šljam!

Jeste li ogorčeni?
- Ogorčen sam i mnoge od njih sam ja doveo na estradu, a sada neće da se jave! Tu sigurno spada i Halid Bešlić, koga sam ja doveo na estradu. Tu su najvećim delom sarajevski pevači. Svi glume neko ludilo i neke vrhunske pevače, a gola su g…!