Venecija ostaje bez Venecijanaca

 
O tome svedoči podatak da je broj stanovnika ovog grada, odnosno "pravih Venecijanca" sa 175.000 koliko ih je bilo na kraju Drugog svetskog rata opao na 59.000. Dok timovi stručnjaka već godinama razmišljaju kako da zaustave tonjenje Venecije i spasu impresivne palate i crkve od vode, malo ko brine o tome da spreči razgradnju socijalnog tkiva grada i sačuva njegovu "dušu", žale se Venecijanci.
 
U vreme najvećih gužvi tokom leta, u Veneciju se iskrca gotovo 130.000 turista - više nego dvostruko više od broja stalnih stanovnika. Oni se žale da zbog širenja industrije turizma imaju nedovoljno "normalnih" radnji, bioskopa, studentskih domova i ostalih stvari koje čine jedno mesto dobrim za život.
 
I zaista, zapanjuje podatak da u Veneciji, sedištu istoimenog čuvenog filmskog festivala, zapravo postoje samo dva bioskopa. Lidija Feruš, direktorka organizacije "Naša Italija" koja se bavi očuvanjem nasleđa dospela je u naslove novina u julu, kada je u nastojanju da isprovocira javnost, pozvala Ujedinjene nacije da stave Veneciju na spisak ugroženih gradova.
"Masovni turizam, zanemarivanje čovekove okoline i planovi o izgradnji su posmrtna zvona za Veneciju," navela je ona.
 
Ferušova se seća da su u njenom kraju, u zoni San Samuele nekada postojale dve kasapnice, nekoliko piljarnica, dve pekare, krojačka radnja i obućar.
 
"Nažalost, svega toga više nema. Ovo više nije normalno mesto za život, ljudi moraju da idu motornim brodićem da kupe sveže povrće, ali zauzvrat mogu da kupe sat od 2.000 dolara ili karnevalsku mastu od 200 dolara odmah iza ugla," rekla je ona, prenosi Rojters.
 
Među starosedeocima kruži anegdota o turistkinji koja je pitala gde može da kupi litar mleka za dete i dobila sledeći odgovor: "Prođite pored 'Guči' radnje, skrenite desno kod butika 'Fendi', idite pravo preko mosta do 'Dolče i Gabane' i mislim da tamo ima jedna prodavnica - ako vlasnik nije umro."
 
Skupoća i gužve naročito pogađaju starije, koji su, ukoliko nisu dovoljno bogati da imaju sopstveni brod i vozača, prinuđeni da pesače ili da se guraju sa hordama turista u prenatrpanim brodićima. U Veneciji postoji i svojevrstan fenomen "odsutnih vlasnika," često bogatih stranaca, koji su tu kupili nekretnine zbog prestiža ili ličnog zadovoljstva, ali zapravo nemaju vremena da borave u njima.
 
Posledica je da neke od kuća u najlepšim zonama mesecima zvrje prazne ili se izdaju - opet turistima. Venecijanci ne negiraju da je turizam ključni pokretač lokalne privrede, ali apeluju da se nađe prava mera i spreče štetni projekti. Pozivi organizacija kao što je "Naša Italija" da se broj turista ograniči recimo uvođenjem obaveznih rezervacija za posete velikih grupa poput onih koji dolaze na ogromnim brodovima za krstarenje nisu, međutim, naišli na odziv.
 
Udruženja građana usprotivila su se i predlogu da se na kopnu izgradi satelitsko naslje koje bi bilo povezano sa istorijskim centrom sistemom podvodnog metroa, smatrajući da bi to rezultiralo još većom najezdom turista.
"Niko ne negira da je turizam potreban, čak i neophodan, ali uloga političara je da zaštite grad," kaže spisateljica Katerina Falomo, autorka knjige "Jednom kada su postojali Venecijanci," prenosi Rojters.
 
Venecijanci smatraju da je svaka od vlada godinama unazad propuštala prilike da popravi situaciju. Kad je sa ostrva San Klemente izmeštena psihijatrijska klinika, a mesto počelo da se gradi, pretvoreno je u luksuzan hotelski kompleks, umesto da se iskoristi za neki projekat koji bi koristio lokalnom stanovništvu, recimo za studentski dom, navela je ona.
 
"Sa svakim novim luksuznim hotelom, sa svakim novim pansionom, jedan deo našeg grada umire," smatra Falomo. Nije zato čudo što se posetilac koji skrene sa utabanih turističkih staza i krivudavim uličicama stigne do jednog od prelepih, ali sablasno pustih trgova u srcu Venecije neretko zapita: "A gde su Venecijanci?".